Etioutopisti
U više različitih izdanja naših "vajnih" dnevnih novina naiđoh danas na zanimljivu reportažu. Naime, kako se u tekstu navodi: "Trojica tamnoputih atletičara iz Etiopije već mesecima čekaju da im Srbija odobri azil." U taj mah setih se dotične vesti od pre par meseci o pomenutoj trojci mladih Etiopljana koji su, nakon atletskog maratona u Podgorici, prebegli u Srbiju i zatražili azil...
Današnji tekstovi u novinama posvećeni ovom, za naše uslove, nesvakidašnjem događaju, po ko zna koji put dokazuju već ustaljene regule našeg ponašanja ("naše države") u ovakvim i sličnim situacijama. U reportaži se navodi da im je, nakon 28 dana provedenih u "Padinjaku" i potom u "kampu za strance u Banji Koviljači", u pomoć pritekao izvesni beogradski trener Zoran Molović. On je, kažu novinari, prepoznao njihov talenat i odlučio je da ih "zbrine" u staroj porodičnoj kući u selu Pambukovica, na 15-ak kilometara od Uba...Aman ljudi, moramo li OVAKO!!!... Po ko zna koji put sve se svodi na individualne pokušaje dobronamernih pojedinaca. Država ponovo nema sluha niti razumevanja sa "nacionalne interese" a svima su puna usta priča o sportistima kao najboljim reprezentima i ambasadorima naše države. Ako su momci iz Etiopije zaista iole talentovani (a verujem da jesu) zašto država tj. odgovarajuća ministarstva, sekretarijati i asocijacije ne preduzmu poteze u cilju što bržeg i što efikasnijeg rešavanja nihovog statusa? Pri tome ne mislim samo na dobijanje azila, već jasno, na čitav splet radnji koje bi obezbedile simpatičnoj trojci najbolje moguće uslove za ostvarivanje što boljih rezultata u obostranom interesu. A ne kao do sada da trče blatnjavim gudurama Pambukovice (namesto tartan stazom), seku trupce i balvane (umesto da vežbaju u teretani), lože stari "smederevac" da se ne smrznu i svakodnevno jedu pasulj!
Činjenica je da su atletski mitinzi, evropska, svetska prvenstva i drugi slični event-i medijski zanimljivi na čitavom globusu. Činjenica je i to da smo, kao nacija, poslednjih decenija totalno zaboravili na atletiku i atletičare. Setimo ih se samo kada iznenade i sebe i nas sa nekim zapaženim rezultatom na belosvetskim takmičenjima. Iza jakih svetskih atletskih sila stoji jaka organizacija (čitaj država). Atletika jeste individualni sport ali samo u našoj percepciji. To je jednostavno lažna floskula koja danas nema ama baš nikakve veze sa stvarnošću. U svetu (kojem, valjda, težimo) iza svakog uspešnog atletičara stoji armija ljudi koji daju svoj, manji ili veći doprinos zajedničkom cilju - postizanju rezultata.
Nadam se da će nakon današnjih tekstova u domaćoj štampi o ovom slučaju, neko od odgovornih biti "obavešten" ili "ukoren" od predpostavljenih zbog nebrige koja je postala pravilo kod nas. Nadam se da ćemo znati da iskoristimo adute u rukama koje nam je špil "ničim izazvano" podario. Nadam se da nisam utopista kada verujem da ovaj paradoksalni događaj još uvek možemo rešiti u našu korist (razume se i u korist mladih atletičara).
Samo se bojim da Etiopljani nemaju još mnogo strpljenja, da nisu utopisti poput mnogih u nas, te da će ubrzo shvatiti da od Pambukovice do Zagreba, Sofije, Atine ili Budimpešte i nije baš daleko. Možda je, na kraju krajeva, tako i bolje po njih, a što se nas tiče... verujem da mi definitivno ne znamo (ako smo ikada i znali) šta je dobro po nas... nama je dobro i ovako...